A šta kad zakucaš u razvoju?

Kada ti se čitav svet poravna u momentu  u jednoj preglednoj ,snažnoj viziji, I konačno shvatiš svoju misiju, to je kanda značajan trenutak. Neko ga prespava, neki sretnik  ga doživi u mladim godinama, neko ga otkrije u ‘’pravim ‘’ godinama koje god one bile, a neko zauvek luta svetom bez ideje šta bi mogao sa sobom činiti, što je stvarno tužno. Meni se ovo metafizičko poravnavanje desilo relativno skoro. I to je bio osećaj ponovnog rođenja! I odjednom je život ponovo bio u punom koloru I pitala sam se kako mi je nešto toliko jednostavno promicalo toliko dugo?  I dobro, nova pokretačka energija preplavila me načisto I ja sam samo razmišljala o samounapređenju I usavršavanju I eventualnom profitiranju od onoga što radim najbolje. A onda je došao taj momenat na koji niko nije mogao da me spremi. Prva đon situacija u kojoj se nije nazirao sretan kraj. To je ispratio  osećaj nedoraslosti, u suštini ničim izazvane samoosude za kojom sledi samoprekorni pogled sveznajućeg koji uobražavam sa podrugljivim izrazom I kritikom na usnama ‘’šta si ti umislila Jelena? Šta si istripovala da si? Sve što radiš je isprazno I beznačajno….’’… Jasno mi je da sam to samo ja ,moj bipolarni ‘’arhe-villain’’ , moji strahovi se prikradaju I ja ih na nekom nivou hranim, no ipak to saznanje nije mi bilo dovoljno da savladam navalu malodušnosti I osećaja sveprožimajuceg besmisla koji je zamenio kreativnu euforiju. Šta onda? Kako izbeći sopstvenoj zamci? I’ve been thinking about this actually, I zapravo imam par efikasnih ideja:

1.Podseti se zašto radiš to sto radiš- vraćanje izvoru ume da pomogne ,da  osveži čitav pogled I da mu onu početnu svrhu. Šta god radili, u nekom trenutku upadamo u mehanizam koji ima svoj ritam  te zaboravljamo stvari koje su zaista važne. Kao npr kako se osećamo dok radimo to što volimo, I koliko je zapravo sjajan osećaj kada si u necemu toliko dobar!  I naravno, suštinska svrha tog rada,  ukoliko je ona pokretač bazičnog  osećaja samodovoljstva I samoprepoznavanja  u čitavoj priči.

2.Podseti se da I najispravniji životni izbori imaju svoje uspone I padove- …iz prostog razloga što je istina! Neki životni segmenti nas čine manje ili više samopouzdanima, ipak, čak I tamo gde smo najsigurniji događa se da dođe faza kad ne ide baš sjajno. Ipak, razlika između ovih segmenata je upravo u ličnom stavu o takvim okolnostima, meaning- tamo gde imamo snažniji osećaj sigurnosti I pouzdanja u sopstvenu snagu, skloni smo manjoj drami I boljoj objektivizaciji problema ,što naravno rezultuje proaktivnosću I bržim rešenjem. Nasuprot tome, tamo gde smo ‘’slabiji’’ zaboravljamo na jednostavnu činjenicu da su ‘’little bumps on the road’’ zapravo prolazne koliko I početnicka sreća, a I jedna I druga faza u biti efikasna praksa koja ce izvući najbolje iz nas. Nema niđe glatkog hoda, samo konstantna promena vodi napretku I iskustvu.

3.Sigurnost je iluzija ali to je dobra stvar-U vezi ovog prethodnog…naprosto valja imati onaj sportski stav da ništa nema garancije da će trajno uspevati. To je jedna efikasna Univerzumska smicalica, jer da nije tako, niko nebi ulagao svoj maksimalan trud ni u šta. Stvari bi bile kakve jesu same od sebe ili nebi bile šta god uradio. About that, samo ti si taj koji će igrati odlucujući faktor ovakvog ili onakvog ishoda. Kada smatraš da ulazes najjači moguci trud u nešto a rezulat ipak izostaje ,preskoči zamku sopstvene sujete koja te ušuškava u ubeđenju da su stvari van tvoje kontrole I svet nepravedan I naprosto preispitaj svoje korake, mora da negde ipak nešto propuštaš…

4.Prirodni nastavak prethodnog –promeni metod rada- …to ne mora da znači da je tvoj metod fundmentalno pogrešan, možda je naprosto istrošen ili neupotrebljiv u konkretnoj  situaciji koja te je  dovela pred neprobojan zid I zamagljuje ti percepciju. A ukoliko  neki sistem rada, koji u teoriji možda zvuči smisleno ne daje rezultate u kontinuitetu, onda je možda trenutak da ideš izvan te logike koja te dovela na tu ideju I potražiš neko inovativno rešenje. Neki izazovi ustvari upravo to traže-kreativan odgovor!

5.Igraj se sa sobom-postavi sebi izazov- nikada nećeš znati da li si stvarno majstor u nečemu ukoliko ne presipitaš  svoje limite. Ponekad treba rizikovati samo zbog ushićenja koje to nosi, I mogućnosti da se ponovo prepoznaš I usput uvidiš da si možda I bolji no sto misliš! Ovo važi šta god da radiš. Naravno, ovakav pristup iziskuje jedan sportski stav prema životu, uspehu I gubitku ,koji već spomenuh u nekom kontekstu tamo gore. Možeš raditi stvari na provereno dobar način I kotirati se dobro, a možeš raditi stvari na svoj način I biti virtuoz svoje discipline! Sve zavisi od ličnih apetita, a objektivne okolnosti samo su putokazi u svemu tome, mada imamo tendenciju da im dajemo veći značaj nego što bi trebalo, čime sami od sebe pravimo žrtvenu jagnjad.

Stvari su uglavnom vrlo jednostavne, ukoliko želiš pokoriti neku situaciju I vratiti se u sedlo, učinićeš to samo ako nastupiš pobednički, čiste svesti  usmerene na konstruktivna rešenja postavljenih problematika ,oslobođen  besa I straha, jer sve je u suštini igra ako si na pravom mestu u svojoj životnoj postavci.

 

Okvir zivota- Instagram filozofija

Prvo da naglasim- DA I ja imam Instagram profil. Zatim, da stvar bude jos indikativnija, da, ja jaaaako volim lepe fotografije! Tu ne mislim na fotografije ciji se kvalitet ogleda u mojoj fotogenicnosti nego ono, svetlost, kompozicija, slika govori 1000 reci kriterijum –cheeeeeck.  Valjalo bi na ovo naglasiti I da moja ljubav prema lepoj fotografiji nije stara koliko koncept drustvenih mreza …Naprosto, onaj estetski okidac u meni uvek zavibrira na lepu fotku,sto me naravno ne cini ozbiljnijim titularom naloga na fb/instg /snepcetu/cemugod od bilokoga drugog, ali pravi izvesnu razliku medju nama koja ce kasnije ,kako se ova misao bude razvijala postajati sve znacajnija.

Da preciziram, sve sto planiram dokaciti nikako se ne odnosi na istinske ljubitelje fotografije I robove estetike u tom smislu. Oni su u svojevrsnoj ,istinskoj potrazi za lepotom a to je forma umetnosti, I u to ne diram ..(cisto napomene radi, volim sebe da vidim u toj kategoriji, sto me mozda I navelo da iznesem ovu naizgled  trivijalnu ali kad malo bolje pogledas vrlo indikativnu pojavu, koja se vrlo lako moze reflektovati na koji god hoces segment drustva). Nadalje jos da razjasnim da ovo nije nasumican hejt bez cilja I smisla, ali jeste hejt na vrlo odredjene socijalne pojave koje drzim da treba studiozno prouciti u doglednoj buducnosti. I konacno da se odredim ,on je usmeren na sve varijacije laznjaka I wanna be instant umetnika koji to sustinski nisu, pritom  one kategorije jeftinih samopromotera/promoterki  sto hvataju svoje ‘’spontano’’ atraktivne uglove usput glumatajuci  srecu I bezbriznost tek probudjene boginje jutra/teretane/…#ambijentpozelji# pokusavam da ni ne doticem. Ostavicu to obicnim hejterima, ja imam tendenciju da ovo radim sa stilom.

I na kraju, ako vec bacam hejt gledacu da on bude konstruktivan I smislen koliko je moguce, pa cu naprosto dati neki moj insajt sta smatram pokazateljem laznjaka instant umetnika I imitatora preovladjujuceg mood-a koji provereno kupi lajkove I sustinski samo tome sluzi. Ne radim cak ovo ni da ih razotkrijem u njihovoj sramoti nego se zapravo nadam da ce I oni sami nakon sto se prepoznaju I sto me ispsuju I ispljuju u sebi makar probati da dokuce sopstvene motive zasto rade to sto rade. Baza citave pojave negde jeste potreba za pripadnoscu nekoj ili svakoj drustvenoj grupi I samim tim nekom vrstom odobravanja ( na ovo valjda nailazimo na dnu svake anomalije) ,svakako, zadrzimo se na plitkim emocijama ipak pricamo o fenomenu sa drustvenih ‘’platformi’’, (ovo zvuci strucnije 😉 ).Dakle sta su sitnice koje odaju laznjaka? Ajmo sad ukratko I taksativno.

1.Tematske fotke koje su uveliko proverene kao opsta atrakcija- dakle sigurica, nema greske lajkovi pljuste. Svakom se moze zalomiti da opici sjajnu fotku ,cak artisticnu ali ne moze svako da je prepozna kao takvu sto je povezano sa stavkom broj dva.

2.Ponavljanje samog sebe, cesto u nedogled…-tamo gde istinske inspiracije nema drze se poznatog terena. Kada je neka fotka bila ‘’priznata’’ velikim brojem lajkova, instant artist ce je ponavljati u nedogled eventualno menjajuci detalje kao sto je ugao, filter, crveni tufnasti lonac umesto plavog ,ruza umesto jorgovana. Rezultat ce biti buljuk apsolutno istih slika ,koje mozda jesu lepe ali su naprosto…iste…

3.Totalno provaljen fejk komentar- mali savet, ako cete vec da glumatate ekstaticnost koju ne osecate budite bar uverljivi. Ovde dolazi do izrazaja urodjeni smisao za zdrav razum ili odsustvo istog. Naravno treba se ograditi, ima ljudi koji stvarno uzivaju u fotkama koje prave I unose svoju artistic iskru u sve to I upravo je u ovoj stavci kljuc raspoznavanja te dve kategorije. Ovi prvi imitiraju zen filozofski pristup zivotu I zele da budu prepoznati kao oni spontani I kreativni pojedinci. Problem je sto su im komentari toliko izlizani I pacenicki, wannabe witty,wannabe funny  (I pritom se neretko konstantno ponavljaju ili bacaju vec prastare fraze koje jedan autentican Instagramer koji drzi do sebe naprosto nece koristiti iz ljubavi za svoj umetnicki integritet) pa se vrlo brzo izdvoje u ocima perceptivnijeg posmatraca na nacin na koji nisu zeleli.

Ovi drugi, ne moraju da se trude, naprosto imaju nesto autenticno u svom izrazu,nacinu govora, necemu… imaju iskru neceg stvarnog sto se ne moze fejkirati ,izmedju ostalog I sto se uglavnom ne ponavlja, a I ako se ponovi nikad na isti nacin I u istom kontekstu.

4.Svaki izlazak iz okvira proverenog zavrsava estetskom katastrofom- ovo je relativan pokazatelj I racuna se samo kad bez sumnje utvrdite prva tri. Nezavisno od prethodnih moze se tumaciti totalno drugacije. Ustvari je osvezavajuce videti I pokoju ‘’nesavrsenu’’ fotku u moru galerijskih cudesa jer moze svedociti o iskrenosti I sustinskoj predanosti instagramera da belezi putem fotografije neke dobre uvide I svakodnevne prajsles momente, cak I kad oni nisu za naslovnu stranicu .Fejker ce sa druge strane gledati da ne ponavlja neslavnu egzibiciju nikad vise, pod pretpostavkom da zadrzi spornu fotku, a cesce ce je naprosto eliminisati ukoliko utvrdi da nisu prosle test lajkova I dr instant odobravanja u vidu sladunjavih komentara.

Dakle dragi fejkeri, govorim ovo s’ljubavlju ,ukoliko zelite da fejkujete I dalje, znajte da su vam obrasci ponasanja ne uocljivi nego neukusno upadljivi, nadalje, znajte da znamo, pa bar izbegavajte najociglednije zamke. Ukoliko pripadate ‘’visem tipu’’ fejkera, onom koji stvarno zeli da  udje u artisticki krug I da se na tom polju izrazi  ali naprosto ne zna kako, mogu samo reci, ok je ,greske se desavaju, radite na sebi, otkrijte svoj ton, nadjite gde ste stvarno dobri u dovoljnoj meri da se nikada vise ne prepoznate u fejk opisu bilocega, I bice sve u redu, ovaj mali izlet u ‘’fake world’’ ce biti shvacen kao deo razvojnog puta, a few years from now bice I simpaticno.  A sada mali osvrt na totalnu suprotnost I sta imam reci njima

Kratki vodic za postene instagramere

U ovim vremenima ludim kada je svako dobio svoje parce javnog prostora I postoji pojacana mogucnost da ce ga I iskoristiti ali se I razotkriti u svojoj ogranicenosti I neoriginalnosti (I neretko se to desava) pravi je uspeh zadrzati hladnu glavu I dostojanstvenu prizemnost u samopromociji (nazovimo to tako). Vi ste uprkos svemu normalni ljudi I ja Vam iskreno cestitam.

Medjutim, cesto se desava da, kada takvi ljudi bacaju svoje (zaista spontane fotke u meri u kojoj je tako nesto moguce, u svakom slucaju bez skrivenog motiva koji odlikuje fejkere) ispostavi se da to estetski I nije neki dozivljaj. Ok, niste opsednuti savrsenstvom I radite stvari sa onom merom paznje koji realno I zasluzuje (dirnuta sam, stvarno) no ipak, cinjenica da ste svoju iskrenu I relativno spontanu fotku objavili u javni prostor apsolutno eliminise opciju da je ta fotka namenjena da popunjava striktno vas privatni prostor, I da postoji samo za vasu privatnu zbirku za koju je sasvim legitimno da vaze iskljucivo vasa licna pravila koja ne moraju imati apsolutno nista zajednicko sa nekim opsteprihvacenim kriterijumima. To znaci da koji god bili vasi licni estetski kriterijumi, oni valja da ostanu u vasem privatnom prostoru, jer ako ste nesto podelili javno onda ste imali zelju da neki trenutak/dogadjaj/emociju podelite sa ostatkom sveta I negde na nekom nivou zelite da ta fotka izgleda estetski prihvatljivo (ili da prenese neku poruku koju treba ali I za to se mora ispostovati odredjeni okvir). To je otprilike kao sto birate odecu pa u nezvanicnim ili privatnim prilikama imate punu slobodu, ali u npr poslovnom ili svecanom okruzenju cete gledati da ispostujete neki opsteprihvaceni patern (tipa, necete otici u trenerci).

Zavrsimo sa analogijama I deskripcijama, super je sto se ne gubite previse oko takvih trivijalnosti, ali to ne znaci da je kul da izbacite mutne psihoapstrakcije od fotki koje kao da ste slikali fiksnim telefonom , koliki god da je sentimentalni znacaj trenutka koji je pozadina te fotke. Msm mozete, al nije kul. Dakle, niko ne kaze da treba da pravite umetnicke egzibicije I galerijski materijal, ali naprosto ispostujte neki opsti minimum, tipa, ne otsecajte ljudima glave, ili neki drugi estetski ili sadrzinski (ako se drzimo deljenja uspomena) bitan deo, uokvirite ono sto hocete da se vidi kako treba, ne objavljujte nejasne I mutne fotke koje su naprosto krs za videti koliko god vama znacile i iz kog god razloga,jer mi ostali to ne mozemo doziveti zureci u nepregledni krs, msm drago nam je zbog vas al to je krs I nista nam ne govori. Ne znam kako jasnije reci, ljudi ako cete izbacivat fotku potrudite se da to bude fotka. Ulozite minimum truda majku mu staru I nemojmo se lagati, cim ste spornu fotku objavili ,yes you do care. Ok nije kraj sveta I nije najznacajnija stvar ikada ali njom zelite da skrenete paznju posmatraca iz nekog razloga, I niko normalan vas nece optuziti da ste plicak zbog toga, ali onda gledajte da ta fotka ispuni neki opsteprihvaceni minimum o kom smo govorili, ne zbog nas ostalih nego zbog vas, ili da ima kvalitativni potencijal da prenese bas tu poruku koju ste hteli da prenese.

5 neminovnosti koje sam morala da prihvatim svojom odlukom da pisem

Rekreativno pisanje je jako lepa zanimacija. Pored ocite mogucnosti samousavrsavanja u jednoj staroj I uvek cenjenoj vestini, ono ima I izvesne terapijske efekte. Makar u mom slucaju. Pisanje je nesto sto se oduvek stihijski provlacilo kroz moj zivot, prvo kao ambicija, pa kao tiha strast kojoj se vracam kad stvari ne idu bas najbolje, kao vid samopreispitivanja u svakodnevnom zivotu (pisala sam dnevnike kontinuirano od sedmog razreda a kao izrazito verbalan tip ovakav vid praznjenja me je rehabilitovao psihicki I rasvetljavao cesto lavirint nepreglednijih emocionalnih konflikata), zatim kao ugodna distrakcija od svakodnevnog pritiska odraslog zivota…pisanje ima brojne forme I ko mu je sklon nikada u potpunosti ne gubi tu naviku. Ipak, u okolnostima kada covek izabere da se pisanjem nesto ozbiljnije (citaj ‘’profesionalnije’’ bavi) u smislu da u njega ulozi sve raspolozivo vreme (‘’radno vreme’’ vreme ) valja imati u vidu izvesne cinjenice koje su pomogle takav ambiciozan izbor: prvo, ta osoba moze da priusti takav luksuz zivljenja. Govorim striktno o ekonomskim I socijalnim ciniocima u ovom momentu.  Drugo, vec je prihvatila pet neminovnosti na koje cu se osvrnuti I shvatila da je nas drustveni ambijent prilicno neprijateljsko mesto za takvu vrstu izbora. Licno sam izmedju ove dve varijante I sama gutajuci prilicno tvrd zalogaj ovih par neminovnosti koje cu sada podeliti sa ostatkom sveta u ovom spontanom I skroz nepretencioznom tekstu. Dakle dragi polaznici ,imajte u vidu:

1.Pisanje je u izvesnom smislu kao religija,naprosto treba imati vere

Ne govorim o slepoj, dogmatskoj veri, govorim o onoj problematicnoj,  konstantno izazivanoj sumnjom, strahom ,pitanjima ,unutrasnjom borbom. Ali na takvu vrstu vere mislim I kada govorim u kontekstu religije. Pisac je asketa koji zivi u planinama cekajuci duboke uvide. Uprkos svim svojim unutrasnjim sukobima on ceka kontemplaciju, cudo da se desi, sintezu misli I iskustva. Pisac je iskusenik I cesto naprosto komican ostatku sveta. Ali to je mala cena, jer njegova dusa odavno ne pripada njemu.

2.Javno priznanje nije pravilo I to je u redu

This is a tough one, ali ko to prezivi prosao je ultimativni test iskrenosti u svom pozivu. Sad krece klise, zivimo u materijalno orjentisanom drustvu koje vrednuje iskljucivo odredjenu vrstu uspeha. Pisci pre nego sto se stvarno iniciraju u svoj red pate od tih sitnih sujeta kao I svi drugi ljudi ,te  mastaju o nekoj vrsti javnog priznanja , redovnim isplatama  I ostalim, prilicno normalnim stvarima. Kriza egomanijastva nastaje kada otkriju koliko je svet velik a njiihov ‘’epski glas’’ zapravo priguseni krik u tami koji niko ne cuje. Ocaj je najcesca reakcija koja isprati tu spoznaju. E,tada krece inicijacija. Zasto si to sto si? Da li je poziv izabrao tebe ili ti njega iz tacno proracunatog razloga, tj da steknes vrstu reputacije I drustvenog ugleda koji se tvom mentalnom sklopu narocito svidja? Ako je to drugo, skontaces da je pisanje nezahvalan ,cesto zaludan posao I batalices pricu. Ako prilikom sabiranja utisaka shvatis da naprosto ne mozes da se otrgnes od svoje pisarske strasti po cenu bankrota I drustvenog podsmeha, veliki rispekt, za tebe  ,ti si odredjen sudbinom I moras da je naprosto trpis. To dalje znaci da zaista ne ocekujes nista, radis po impulsu I zivis svoju pricu. U izvesnom smislu je oslobadjajuce takvo saznanje.

3.U vezi sa ovim pod 2 nikada neces biti broj jedan!

Sto pre shvatis to bolje. I ne radi se uopste o kvalitetu. Biti broj jedan nije uopste cilj, olaksavanje kroz piskaranje jeste. Istina, neki su odskocili I katapultirali se u stratosferu ali to dolazi usput a ne kao biznis plan. A mozda I ne dodje. I cak kada razmisljas o gigantima ove discipline shvatas da je nemoguce rangirati ih. I nemoj to da radis. Glupo je. Stvarno. Tek kada prihvatis cinjenicu da ces umreti sa svojim rukopisom u ilegali I nece ga iskopati neki arheolog za trista godina doziveces ono prociscenje svesti koje ce ti otvoriti vrata katarze I tI ces pisati kao sto ces disati. Ili ces naprosto pronaci drugu profesiju. Najbolja stvar u pisanju je da ne postoji strucnjak broj jedan. Ali mozes biti moralni pobednik ako ispratis zelje svog srca I pises iz pravog razloga.

4. Javno pisanje je strasan izazov

Nije za stidljive ljude, jer koliko god slusao impuls svog srca ,istupanje javno otvara drugu dimenziju odgovornosti. Podrazumeva da stojis iza napisanih stavova, kao I mogucnost da ih neko dovede u pitanje ili cak skrsi validnijom argumentacijom. I to se desava ,ne moras biti pisac da bi imao duboko razumevanje stvari, I ako ne prihvatis mogucnost da je mozda taj drugi-nepisac,  u pravu, sam sebe lisavas potpunog razumevanja teme koju obradjues. A da ne pricam koliko to jadno izgleda, onako uzgred. Dakle veliki je izazov, trazi otvorenost uma I jedno dostojanstvo u iznosenju, debatovanju, prihvatanju argumentacijskog poraza, a cak I eventualnom poentiranju (ako si ipak u pravu). Ako se prica o nekoj temi od javnog znacaja pa se nakon napisanog vodi ziva konverzacija I razmenjuju misljenja I ideje, korisno je imati sirine i ne zaboravljati da svi ucimo jedni od drugih a najbolji medju nama to rade neumorno ,ne uplicuci u to interes svog ega. Ovo je vise moralni nego strucno-kvalitativni zahtev , koji je od pomoci na visim nivoima duhovnog rasta svakom ko ga ima, ili bar tezi da ga razvije.

5.Pisanje te nece obogatiti

Ok, mozda I hoce, ali na taj moment naprosto ne racunas. Stvarno. To su igre sudbine koje se dese mimo tebe ako ti se poklope kockice. Ako isporucis robu koju trziste trazi, naravno u vidu rukopisa, I ispostavi se da je bas to uklopivo u neki biznis plan pa to bude senzacija sezone.Ali naprosto nemoj se time voditi jer vodi pravo u kreativnu blokadu .Sto je najgore srozava tvoj ukupni kapacitet jer je dobar deo tog kapaciteta orjentisan na npr. finansijsku dobit ili nesto podjednako fejk, u svetu gde ces dati najbolje od sebe potpuno neopterecen onim sto ce se posle desiti. Niko ne kaze da bas ti mozda neces poentirati I napisati novog Hari Potera ili se razviti u influensera drustvenih mreza, ali takve ambicije su naprosto smetnja kada radis onu glavnu stvar I dobar nacin da zavrsis kao tipicni averidz. Kad kazem ‘’averidz’’ ne mislim neko ko nije nista uradio ,u smislu neprimetan ostao, nego neko ko je zbog takvih smetnji izgubio glavnu iskru I deformisao se daleko od svojih stvarnih mogucnosti, bez obzira na konkretna ostvarenja i eventualne javne uspehe. 

Da l’je realno da jos niste pogledali Vikinge?! :O

Zaista, to je kao da zavrsite srednju a niste culi za Anu Karenjinu ili neki u tom rangu klasik ,I rado ga zaobilazite godinama kasnije ,dok sa druge strane tracite vijuge citajuci najnoviji roman Blic dodatka- remek delo Danijele Stil. Nije mi namera da budem gruba,  nemam nista licno protiv Danijele Stil, ali neki poredak stvari se zna. U ovom trenutku  pravim grubu paralelu kroz simbole  svima poznate u zelji da podvucem znacajne kvalitativne razlike izmedju jasno navedenog ovoga I tamo onoga sto bi trebalo ostaviti za ‘’moram da gledam u nesto dok veceram’’ trenutke. 

Vikinzi su jedno od nekoliko ostvarenja koji su u rasponu od par godina toliko odskocili da su se katapultirali direkt u redove serijskih klasika, ako takva kategorija postoji. Ako ne postoji, treba je hitno oformiti. Poceli su nepretenciozno 2013. kao relativno anonimna kanadsko-irska serija u produkciji Octagon films-a i Take 5 produkcije, u saradnji sa History Channel-om. Michael Hirst scenarista I idejni tvorac serije zatim Morgan O’Sullivan, John Weber, Sherry Marsh,Alan Gasmer,James Flynn I Sheilla Hockin potpisuju se kao izvrsni producenti.

Bilo bi  nezahvalno reci da je startovala kao low budget serija obzirom da je pocetni budzet iznosio 40 miliona dolara  ,ipak  okvirno poznavajuci  cifre koje se ulazu u ovakva ostvarenja moze se zakljuciti da nije bas pretendovala da bude Game of thrones. Saradnja sa History Channel-om svakako je nametnula izvesna ogranicenja u pogledu eksplicitne golotinje I seksualnih ekspanzija ,cvrsto se drzeci glavne teme. Mozda to I nije lose jer su njeni stvaraoci morali da se fokusiraju vise na kvalitet sadrzaja. Uprkos mojoj ocitoj simpatiji prema serijalu ,moram priznati da mi prve impresije nisu bile povoljne ,prvih tri ili mozda cetiri episode u prvoj sezoni. Nekako je delovalo nevesto I prestihijski, sklepano I baceno u proizvodnju bez prethodne provere proizvoda.Utom nisam bas znala sta da mislim , medjutim bit by bit od te cetvrte episode Vikinzi beleze rapidan rast kvaliteta na svim nivoima I postaju vrlo ozbiljan pretendent za trajno pracenje. Makar ovog zahtevnog gledaoca 😉 .

Svakako se pokazala kao sjajna ideja bazirati radnju na mitovima, legendama, apsolutno nadahnjujucim sagama koje jos uvek nisu prosle kroz million I jednu blokbaster centrifugu I izgubile na svojoj rusticnoj atraktivnosti. Sa tim u vezi , jos je bolja ideja  radnju baciti u relativno nepoznatu kulturu kao sto je Nordijska I pricu pricati  sa stanovista njenih nosioca, tim vise sto ono malo vec postojeceg filmskog materijala cesto obradjuje Vikinge sa gledista njihovih zrtava  I neprijatelja. Pravo osvezenje na sve to bila je odluka idejnih tvoraca da se ne drze striktno istorijskih cinjenica vec prigrle fleksibilniji pristup. Dobra stvar kod inspiracije sagama  I usmenim predanjima je sto naprosto ne moras ganjati istoriju  I insistirati na tacnosti ,ali je zahvalno imati u glavi grubi nacrt istorijske slike koji negde ipak treba ispostovati, doduse sa jakom unutrasnjom autonomijom koja se ostvaruje  stvaranjem  potpuno autorske price uz upotrebu vec postojecih likova. Sve to valja usminkati autenticnim obicajima I kulturoloskim motivima I eto pristojne osnove za dobar sou. Neko je to, na nasu srecu zakljucio 😉 I rodili su se Vikinzi.

Naprosto me odusevljava pomisao koliko nesto sto je osmisljeno da bude samo jos jedna serija u nizu pomera granice za one koje ce tek doci. Vikinzi nisu samo sirovi spoj nasumicnog nasilja I sjajnih kadrova. Oni pucaju mnogo vise razvijajuci citavu paletu ljudskih interakcija I problematicnih odnosa .Svedocimo velikoj raznovrsnosti likova gde nalazimo za svaki ukus ponesto…

Udarna I nezaobilazna svakako je harizma glavnog lika ,neki kazu mitskog neki istorijskog junaka Ragnara Lotbrok-a, koga tumaci Travis Fimmel. On je centralna figura koja nosi celu stvar,I svakako ima kapacitet da to uspesno radi.

Ko se lozi na impresivne fajterke moze uzivati u ostvarenju Katheryn Winnick ,koja tumaci jos jednu inspirativnu mitsku figuru -ratnicu Lagertu. 

Lagerta  je svakako nesto novo u smislu kreiranja zenskih likova u kinematografiji. Nije da do sada nije bilo heroina u onom tipicnom smislu ,ali retko kada je taj efekat bio postignut u znatno  ,recimo realisticnijem ambijentu ,koji obiluje likovima kompleksnijim ali moralno I mentalno inferiornijim od nje. Lagerta je taj lik koji uvek pravi najteze i sa moralnog stanovista najispravnije izbore I kao takva ostaje usamljena medju svojim muskim partnerima, pritom uspeva da izbegne da postane dosadnjikavo pravolinijska u svom razvoju .Zapravo Lagerta postaje brend za sebe, I njeno postojanje I opstajanje kao takve znacajno doprinosi popularizaciji citave price.

Spomenuvsi raznovrsnost u ponudi mogla bi izdvojiti jos mnogo likova koji ce nesumnjivo biti znacajan cinilac price I dati joj svoj pecat, ali ostacu uopstena od sad pa nadalje posto licno ne volim spojlere. Imamo dakle cudake, polusamane graditelje,kojekakve proroke i vidovnjake ,zatim zbunjene svestenike, harizmaticne kraljeve I princeze nimfomanke I sve to pre trece sezone kada podizemo ulog I dobijamo potpuno novu paletu likova da obogate ovaj vec dovoljno mistican svet.

Kako serijal napreduje tesko je ne primetiti jos bolju fotografiju, jos bolju sminku, impresivne bitke ,nadrealne kadrove a na sve to jos jedan nus proizvod citave price-oku atraktivan  ‘’Viking style’’  koji ce se u nekoj formi preneti I na ovaj nas realan svet. Na sta tacno mislim? Obracate li paznju na frizure I tipove sve aktuelnijih brada kod muskog sveta zadnjih godina? I tu ne mislim samo na hisptere I modne zaljubljenike. Mislim da necu pogresiti kad kazem da je inicijalna inspiracija potekla upravo odavde. A to je samo vrh ledenog brega.

Konacni zakljucak je sledeci: Da, Vikinzi uprkos konstantnom rastu kvaliteta svog sadrzaja nece postati novi Game of thrones. Ipak, upravo ovaj sou ukazace glavesinama na celu ovog biznisa da je zanr istorijske drame itekako isplativ , I relativno neistrazen teren koji nosi velike izazove ali I sjajne proizvode. Ovakav nacin razmisljanja verujem da je doprineo stancanju sjajnih naslova kao npr Black sails, Marco Polo, Outlander… naravno donece I neka ostvarenja kojih ne zelimo da se secamo ali nije u tome poenta. Vikinzi su nas naucili da je Skandinavska kultura nevidjeno kul I da zelimo znati vise o tome. Necu nabrajati novija ostvarenja kojima su nam brojne produkcije probale prodati poneka Viking pakovanja ali proizvodi nisu bili dobri, sustina je da serija ima uticaj na savremenu kulturu I to je nesporno merilo uspeha koje se ne moze kupiti. I da, Vikinzi zauvek brisu mit o ljudskoj jednakosti I ja ovim putem priznajem , sad uvidjam ,nismo svi jednaki, visoki I plavi ljudi su nesporno lepsi od nas ostalih ,eto 😉 ,neka je I to izaslo na videlo.  😉